Photo Shooting: Sasvim lično

Svetlost je danas u kasno popodne bila prekrasna, savršena da fotografišem nekoliko omiljenih komada nakita koje sam godinama sakupljala.

To je moja mala Vintage kolekcija.

Ovaj medaljon sam dobila od jedne drage osobe. Nikad nisam srela, i sumnjam da ću još nekad sresti nekog ko ima toliko zarazne vedrine u sebi. Njen poklon mi znači koliko i prijateljstvo s njom – beskrajno.

Vilin konjic je prvi komad nakita u ovom stilu koji sam sebi priuštila pre desetak ili više godina. To je i moja omiljena bubica. Premešta se vrlo često sa jednog na drugi rever u mom ormanu.

Srebrne minđuše koje jednostavno obožavam, a dobila sam ih od muža za desetu godišnjicu braka na jedan vrlo dirljiv način.

Prsten sa plavim kamičcima sam sasvim slučajno kupila pre nekoliko godina na buvljaku. Smešna je bila suma kojom sam ga platila, ali za njega me vežu mnoge lepe uspomene.

I najvredniji komad u mojoj kolekciji – pozlaćeni broš sa plavim i akvamarin kamenčićima kome ima otprilike 40 godina.

Pripadao je mojoj majci, a još kao dete sam u igri izgubila jedan plavi kamen i gorko plakala zbog toga. Puno godina kasnije sam svojom prvom pincetom pažljivo odvijala zupce da bih umetnula na njegovo mesto beli cirkon. I sad me duša boli kad se setim da me mama nikad nije izgrdila zbog toga.

Sam po sebi ni jedan od ovih komada ne vredi u materijalnom smislu puno, ali emotivna vrednost je ogromna. Nemerljiva.

I svaki u svom malom metalnom telu nosi neku moju priču i podseća me na događaje  u kojima je imao ulogu nemog i važnog statiste, svedoka osećanja u vremenu koje je prošlo, priču koja obično počinje rečima:

„Znaš, to je bilo one zime (ili leta) kad je…

Sećaš se, nosila sam….“

O prijateljstvu i još po nečem

Moram priznati, malo kad sam u životu ostala bez reči (i to je uglavnom bilo samo zato što sam birala da mudrije odćutim), ali danas sam kompletno zanemela, od oduševljenja i u poplavi emocija.

Cenim da sam isto toliko (malo) puta bila u prilici da upoznam osobu sa kojom sam u trenutku našla milion zajedničkih jezika. Nemaju današnji događaj i ta ranija upoznavanja drugu vezu sem Suzane, mlade žene koja je zimus do nogu potukla moju tvrdnju da nema više potpuno dobrih ljudi na ovom svetu, sopstvenim primerom.

Danas sam joj bila u poseti.

Neću vam pričati o tome koliko je prijatno i toplo u njenom domu, prelazim odmah i grubo na stvar; kratko po dolasku pružila mi je u ruke nešto o čemu ni slutila nisam da me čeka ispog gomile papira i tračica na radnom stolu, poklon vredan padanja u nesvest!

Rekoh vam, ostala sam bez teksta.

Ako ste do sada dobro radili svoj domaći zadatak čitaoca bloga i pratili postove, prepoznaćete Suzanin rad i otići da vidite šta ima novo da vam pokaže (a ima!!) na Quilling with fun.

Ova kućica za ptice koju vam pokazujem, je njena slobodna interpretacija moje „Zlataste kućice sa ptičicom„, i „Plave kućice za ptice“ koja je sada njena.

Razumete?

Velika je svega 7,5×3,3 cm, a ptičica koja visi na lančiću je oko 1cm (ona se ljulja, nije fiksirana!), dok je najveća karikica 2mm u prečniku.

I tirkiznoplave je boje!

Možete li da zamislite koliko je ovo minijaturno i savršeno?

Pokazala mi je danas i kako se pravi latica cveta Quilling tehnikom. Priznajem, komplikovanije je nego što mi se činilo, a potpuno me fascinira brzina i lakoća kojom Suzana pravi svakojake čarobne oblike!

I na sve to, napisala je jedan divan članak na svom blogu o nama, prijateljstvu i kućicama.

Eto sad, imate svako pravo da mi zavidite!

I na prijateljstvu, i na kućici!

Ako sam imala još nešto da vam kažem, ostavljam to za drugi put, sada ću da uživam u svom poklonu.

Toplo vas pozdravljam!